Za Dobojski logor, srpsko stratište iz 1915. godine mnogi nažalost do sada i ne čuše, a Dobojski logor je bio i ostao obrazac za sve logore smrti, koji će u Drugom svetskom ratu nastati i čitavu Evropu i svet – u veliku grobnicu pretvoriti, jer nadčovek fašizma nameri čoveka pobediti, ali iza te pobede ostaše zločini, stradanja bezbrojne smrti, koji će Evropu i čitav svet u crno zaviti.

U Dobojskom logoru, velikom srpskom stratištu iz Prvog svetskog rata, stradaše Srbi sa svih strana, iz Hercegovine, Primorja, Sarajevskog okruga i sa prostora čitave Bosne i Srbije, tako da se ovaj logor može se svesrpski nazvati, a u njemu mučenički stradaše muškarci, žene i deca, čija je jedina krivica bila – to što su Srbi, jer Dobojski logor je plod mržnje i odmazde prema onima koji krivice nemaše, pa pojedini istoričari kada o ovom logoru govore kažu sledeće:

– U Dobojskom logoru je napušten princip koji u građanskom pravu važi, da je odgovornost za bilo šta uvek lična, a ne kolektivna, a u Dobojskom logoru je važio suprotan princip, da je krivica ne pojedinca već čitavog naroda, u čemu mnogi vide početke novih genocida.

Dobojski logor, veliko srpsko stratište kroz koji 45000 logoraša prođe, a 12000 tu postrada i zauvek ostade, ali ih sveta Crkva ne zaboravi i Mučenicima proglasi, jer su oni na pravdi Boga stradali ni krivi ni dužni, a ako se tome doda podatak da je među stradalima najviše bilo žena i dece, onda je priroda ovoga logora jasna, jasna i užasna, pošto će kasnije po njegovom primeru slični logori po Evropi nići, a to će bezumlje svoju kulminaciju – u logorima za decu dostići

Dobojski logor iz Prvog svetskog rata stradanju većem otvori vrata, koje će se zbiti već tokom Drugog svetskog rata, kada će Nemačka i Evropa logorima prekrivene biti, a biće plod filosofije nadčoveka, filosofije tla i krvi, koja će svoje strašno lice baš u vreme fašizma, nacizma i ustaštva u Evropi pokazati.

Poznato je da su svi savremeni totalitarni režimi na darvinizmu utemeljeni i otuda takve zle plodove donesoše, i sve ljudske i božanske zakone pogaziše, smrt životom proglasiše, a svoju naciju na nivo božanskog uzdigoše, neko od mudrih ljudi reče, da je filosofija nadčoveka doživela sudbinu svoga autora, jer u ludilu završi, a jedina korist koja bi i od ovog zla mogla biti, srpski rečeno je, da zlo dobra donijeti neće, i da ovaj svet ima smisla i budućnosti jedino ako se Bogu i NJegovoj Istini i Pravdi vrati čime bi ova dolina suza mogla Raj postati.

Piše: Mitropolit Fotije